Blog

U potrazi za istorijskim aktivizmom u Izraelu \ Nebojša Milikić

    Od 11-18. januara ove godine, imao sam priliku da učestvujem u seminaru “Memory Activism in Israel”, organizovanom od strane Centra za komparativne studije konflikta iz Beograda. Seminar je bio dobro pripremljen i vrlo intenzivan u programskom smislu. Njegov fokus je bio upoznavanje sa istorijskim činjenicama o konfliktima u Palestini nakon osnivanja države Izrael, kao i praktični i teorijski uvid u neke aktuelne aktivističke prakse i politike javnog sećanja i memorijalizacije konfliktne prošlosti u Izraelu. Ovaj seminar bio je svakako izuzetna prilika da se aktivisti i aktivistkinje iz Srbije upoznaju sa problematikom ideologije, politike i prakse (policy-a) oficijelnog, javnog kao i onog manje-više “tajnog”, alternativnog sjećanja, a u vezi sa time i problematikom vladajuće i alternativne interpretacije brojnih traumatičnih događanja iz istorije Izraela i Palestine.

    Nakon seminara, od nas je zatraženo da za sajt/blog Centra za komparativne studije konflikta napišemo tekst o najvažnijim utiscima sa seminara. Moj osnovni utisak se može opisati kao uznemiravajuća mešavina očekivanih trauma i neočekivanih otkrića, u smislu percepcije i delovanja onoga što sam video i čuo, na moju izabranu („za sebe“) ili apriornu („po sebi“) aktivističku i političku poziciju. Traume se pretežno tiču terenskog tj. lokacijskog uvida u istorijat i sadašnje stanje nekadašnjih palestinskih naselja u Tel Avivu, na putu Tel Aviv-Jerusalim i u samom Jerusalimu. Iako sam, kao ondašnji građanin SFRJ bio dobro upoznat sa događanjima u Izraelu/Palestini kao i sa adekvatnom osudom tih događanja od strane jugoslovenske spoljne politike, shvatio sam tek na samom licu (tj. licima) mesta dimenzije i prirodu problema. Takvi uvidi su, za mene, bili izuzetno uznemiravajući ali su – po sebi - spontano reaktivirali nekakav neizbežni imunitet na ono što se čuje i vidi, koji je u velikoj meri razvijen tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji. Takav imunitet međutim nije bio dovoljan za bilo kakvu relaksaciju i u vezi sa tim je, upravo zbog nanovo otkrivene nesposobnosti asimilacije viđenog i doživljenog, zaista i došlo do neke vrste manje ili više kompleksnog „otkrovenja“. Na primer, dok su sukobi i ishodi ratova za jugoslovensko nasleđe uveliko stigmatizovani i za njih vezani ratni zločini - na sreću - u velikoj meri politički i pravno sankcionisani od strane (većeg dela) međunarodnih institucija i javnosti, ovi u Izraelu/Palestini kao da su u velikoj meri ignorisani, zaboravljeni ili makar normalizovani. Otkrovenje se u tom slučaju rađa iz uvida da su i data stigmatizacija i data normalizacija u stvari bili mogući na osnovu istog ili sličnog ideološkog obrasca ili okvira.

    Da biste se uverili u moć i prirodu pomenute normalizacije, nije potrebno da čitate neke konzervativne izraelske novine, dovoljno je da na licu mesta osetite kako ste i sami sposobni da, nakon istorijske ture u nekada uglavnom palestinskim Arapima naseljeno (sl. 1 desno) a sada sravnjeno sa zemljom i uredno zatravljeno predgrađe Jafe, Manšiju (Mashiyah), spokojno šetate tim delom obale Tel Aviva i uživate u pitomom pejsažu parka koji – a pitanje je da li to možete ili hoćete primetiti bez vodiča - na neki neobičan način štrči u okruženju u urbanističkom i u geografskom smislu. Naime, obilan šut nakon rušenja pomenutog naselja (slika 1 levo) poslužio je za primetno menjanje obalske linije tel-avivske plaže – dobilo se nešto više kopna, pa se, osim dela uništene Manšije tada pretvorene u parking (slika 1 sredina) stvorio prostor i za jedan lep park (sl. 2 i 2a). 

    Untitled 1

    Sl. 1 Manšija (Mashiyah); izvor: http://finkelbert.com/author/finkelbert/

    Objašnjenje za ovakvu sposobnost normalizacije ratnog ili poratnog zločina i njegove asimilacije u koordinatni sistem spokojne urbane svakodnevice je, po mom utisku ali i uverenju, nigde drugo nego u ideološkom obrascu evropske kolonijalne svesti i za taj obrazac vezan sistem opažanja i rasuđivanja. Lokacijski specifično funkcionisanje ili nefunkcionisanje tog dela (naše i vaše) svesti takođe je za mene bilo neka vrsta otkrića, jer, radi poređenja, nikakvo slično spokojno šetanje ili opuštanje ne mogu sebi priuštiti u Trebinju, Vukovaru, Kosovskoj Mitrovici, Sarajevu, ili Banjaluci. Time se na neki način i potvrđuje ovde podvučena priroda percepcije istorije sukoba u Izraelu/Palestini. Izvor i uvir te i takve percepcije je um evropskog kolonijalizma ili makar kolonijalnog nasleđa, koji omogućava da se etničko čišćenje stotina hiljada palestinskih Arapa ispotiha prihvata kao neminovnost „civilizovanja i kultivisanja“ zemlje/države i zemljišta/predela, u cilju bezbednosti kolonija i bezbrižne, komforne svakodnevice kolonizatora. U kapacitete takvog uma se svakako ubraja i sistematsko konstruisanje prijemčivosti i dopadljivosti, od tragova ratnih zločina i njihovih pratećih politika očišćenih, i funkcijom purifikovanih lokacija ili celih pejsaža, kao na primer u kafeu univerziteta u Tel Avivu (sl. 3), ili u „Kanada parku“ (sl. 4a i 4b) ili u Silvanu (sl. 5) 

    Untitled 2

    Sl. 3, Arapska kuća, oduzeta od prognanog arapskog velikaša u naselju Shaykh Muwaniss, postepeno izbrisanog sa lica zemlje radi izgradnje kampusa telavivskog univerziteta, čiji profesori – po onome što smo čuli tokom ture - koriste ovaj objekat kao kafe, a univerzitet odbija da se na njega postavi tabla koja objašnjava njegovu istoriju).

    Untitled 3Untitled 4

    (sl. 4a i 4b – levo je Imwas, naselje koje je uništeno a na njegovom mestu je izgrađen rekreativni kompleks „Canada Park“; desno pogled na približno isti predeo danas, u prvom planu je objekat sa tri kupole koji je na slici 4a takođe u prvom planu ali skoro sasvim ukopan u zemlju)

    Untitled 5

    (sl. 5 – Silvan, palestinsko predgrađe starog dela Jerusalima unutar koga su arheološko nalazište i memorijalni kompleks „Kralja Davida“. Kompleks je tako projektovan da, krećući se kroz njega, uopšte ne uočavate da se ustvari nalazite u palestinskom naselju, ključne kuće su, uz raznovrsnu pomoć države, otkupljene od Palestinaca, na neke druge se vrši pritisak u pogledu neposedovanja „uredne“ dokumentacije itd...)

    Otkrivši ovakvu konfiguraciju sopstvenih perceptivnih i eksplanatornih sposobnosti, pitanje koje sam neizbežno postavljao sebi, saputnicima a i organizatorima je bilo – šta je u stvari naša najvažnija misija kao aktivista u oblasti istorijskog sećanja? Da li u tome da se umesto nadlećnih, politički paralizovanih ili sistemski ignorantskih institucija udubljujemo u beskraj prikupljanja dokumentacije, beleženja i obeležavanja konfliktnih događaja, situacija i lokacija? Ili možda u tome da tragamo za izvorima društvene i individualne sposobnosti pamćenja ili ignorisanja, za konjunkturnim uzrocima rata i mira, za političkim mogućnostima mirnog ili nemirnog suživota kao posledice delovanja konfliktnih polja lokalnih i globalnih vladajućih ideologija? A (tek) time i za pravim uzrocima savesnog ili manje savesnog fabrikovanja i administriranja problematično konstruisanog ili otvoreno falsifikovanog javnog sećanja? Nadalje, pitanje je i da li treba da se opsesivno bavimo isključivo manifestnim praksama sećanja, interpretacija, reprezentacija, zaboravljanja od strane javnosti ili institucija sistema ili da razmišljamo i delujemo protiv onih načela i sistema društvene reprodukcije a time i reprodukcije onih hegemonih vrednosti  koje u osnovi generišu i artikulišu sve vladajuće pa naravno i izraelske javne prakse i politike? Naše delovanje kao aktivista u oblasti istorijskog sećanja je dakle podjednako važno u insistiranju na pitanjima „Šta se desilo?“, „Kako se desilo?“, „Zašto se desilo?“... kao i u odgovoru na pitanja šta se, kako i zašto sistematski pamti ili zaboravlja...

    Na seminaru sam, kao uostalom i u okruženju u kom pokušavam da delujem u skladu sa gore postavljenim pitanjima, tražeći najadekvatnije teorijske i praktične koncepte i pravce aktivizma, imao osećaj da ture po mestima etničkog ćišćenja, zločina, sistematskog potiskivanja i zaborava, mogu postati i neka vrsta, naizgled oksimoronski definisanog,  „olakšavajućeg opterećenja“ našeg izabranog ili neminovnog političkog i ideološkog zadatka. Zaronjeni u brda dokumentacije, u neprekidnom konfliktu sa metodama njihovog ignorisanja, sakrivanja i potiskivanja u javnosti, možemo naravno sebi priuštiti olakšanje pa i ponos što nismo deo politike falsifikovanja sećanja ili sistematskog zaborava. Ali, da li tu tek počinje ili već prestaje aktivistička misija? Mase dokumenata ionako mogu i da oslabe već suženu oštrinu percepcije cele problematike, pomenuo bih u tom smislu primer koji imamo sa nedavno završenim projektom zagrebačke organizacije Documenta – snimanje i arhiviranje oko 400 izjava žrtava i svedoka ratnih dešavanja u Hrvatskoj devedesetih. Načelno i operativno gledano, vrlo bitan projekat, human, angažovan, koristan. Ali, koncepcijski i politički gledano, taj projekat na potpunu nesposobnost hrvatske i srpske zvanične politike ali i na nevoljnost njihovih civilnih društava da konačno počnu rad na analizi uzroka izbijanja i vođenja rata u SFRJ, kao i analizi stereotipa o tim uzrocima, dodaje još nekih 400 svedočenja aktivnih ili pasivnih učesnika i stradalnika u tim ratovima, koji, naravno, većinom demonstriraju istu takvu nevoljnost, nesposobnost ili sklonost stereotipima – u stvari se, verujem nenamerno, samo populizuje, „ponarodnjuje“ i normalizuje pomenuta nesposobnost i nevoljnost političkih elita). Nadalje, posmatranje datih problema isključivo iz perspektive ljudskih prava, prava na imovinu, priručničkih ideala tolerancije i zajedničkog života i ostalih „policy“ agendi, lako mogu voditi suštinskoj depolitizaciji aktivističke prakse pa i dovesti do problematičnih pitanja u vezi simboličkog kapitala koji se ovakvim aktivnostima često neumereno gomila i onda, kao i svaki kapital, namerno ili ne nadalje investira (da ne kažem „daje pod interes“ ) u vladajućem političkom i ekonomskom sistemu. Koliko se sećam, takva pitanja postavljena su i na, po mojoj oceni najboljem predavanju na celom seminaru – onom od Jifat Gutman (Yifat Gutman)... naravno, i njen, i ovde izražen moj kriticizam smatram koracima u smeru koncepcijskog i sadržinskog unapređenja datih aktivističkih praksi.

    Zato je moj glavni utisak – kada se nekako oslobodimo sećanja na egzotiku lokacija i druge kulturno-istorijske specifičnosti istorijata izraelsko-palestinskog sukoba – da bez uočavanja i delineacije onoga što najangažovaniji ovdašnji teoretičar u oblasti politike sećanja Dr Todor Kuljić naziva „hegemonim okvirom sećanja“, a time i bez razabiranja i razumevanja hegemonog ideološko-političkog okvira istorijskih događanja kojima se bavimo, ne može doći do adekvatne interpretacije i reprezentacije traumatične istorije a posledično ni do razumevanja aktuelnih politika sećanja, utemeljenih u traumatičnoj aktuelnosti večito zamrzavanih i odmrzavanih sukoba u Izraelu/Palestini, na „Balkanu“ ili bilo gde drugo. Zato je moj aktivistički stav, nakon uvida u obilatu, temeljitu pa donekle, u nekom ideološki skromnom policy-okviru, i perfekcionističku praksu Zohrota, da kondenzaciji nasleđa kolonijalnih i imperijalnih politika koja u stvari formatira „demokratiju nadnaroda“ u Izraelu (kako je bizarnost postojanja „full“ buržoasko-parlamentarnog a opet „full“ segregacijskog sistema u Izraelu definisao Meron Benvenisti), nemoguće adekvatno parirati nekom plemenitom borbom protiv „zaborava“, ili posmatranjem stvari iz perspektive “vekovne“, svejedno, ljubavi ili mržnje, proučavanjem etnički uslovljenih animoziteta, kulturnih specifičnosti naroda, to jest, uz pomoć formula iz repertoara postmodernističkog opskurantizma (čijoj nasilnoj diskurzivnoj implementaciji prisustvujemo već decenijama i na Balkanu i u na Bliskom istoku). Za razumevanje situacija koje smo zaticali u Izraelu, kao i onih koje proživljavamo u zemljama bivše Jugoslavije, ne mora se konsultovati ni elemantarna marksistička teorija nastanka i razvoja fašističkih i fašistoidnih ideologija, politika i praksi. Dovoljno je, za početak, podsetiti se dijagnoze razvoja modernog antisemitizma kao jedne od posledica ekonomski motivisanog rasizma i kockarskog avanturizma evropske srednje klase, u doba kriza kapitalističkih ekonomija koje su generisane ili „rešavane“ kolonijalnim nasiljem (npr. u delu Hane Arent).  Činjenica da o svemu ovome nije bilo govora na seminaru za mene je ipak najvažniji utisak ove aktivističke odiseje.


     

    CONTACT US


    • Karadjordjeva 65
      11000 Belgrade, Serbia

    Thinking Comparatively

    Stay connected